Autor teksta: Hroničar (Bg, Srbija - 2010)

Malo književnosti, malo muzike... Prošlost je levo i desno, a sadašnjost samo - pravo!
Dakle, opet je na dnevnom redu čarobna reč - fragmenat.
Šta da se radi: ceo tekst je previše, a odlomak/fragment je dovoljan.
(...)
Godinu  dana  kasnije,  na završetku naše veze,  ti si me
          podsetila  na  tu  pesmu,   priuštila  mi  lagano,  sentimentalno
          putovanje u prošlost.
                  Bile  su  to  godine  Bitlsa,   tvista,  Džona  Kenedija,
          misterioznog samoubistva Merilin Monro, rata u Vijetnamu... Prvih
          televizora, frižidera, glomaznih radio tranzistora na baterije...
          Kako  smo se  samo  ložili na Vijetnam!  Give peace a  chance, ti
          nevaljali ujka Same! Ili na ubistvo Džona Kenedija u Dalasu! Kako
          sam samo mrzeo Dalas,  grad ubica. (Dalas u Teksasu, zemlji snova
          u kojoj  se dešavaju svi oni čudesni vesterni?!  To  nikako nisam
          uspevao da shvatim.)  Čak i  na Moiza Čombea,  negativca iz Kongo
          Brazavila.  Gotivio  sam tog frajera,   koji  je  nosio elegantna
          odela i neprestano izlazio iz nekih aviona, ma koliko ga pljuvali
          na TV-u.  I,  izgleda,  da nisam bio jedini,  jer  je svako drugo
          ciganče u gradu imalo  nadimak Čombe.
                  Verovatno da smo razgovor o raskidu započeli  još  u Knez
          Mihailovoj,  na trotoaru ispred pešačkog prelaza,  dok smo čekali
          da se na semaforu upali zeleno svetlo  da u|emo  u park. Razgovor
          se odvijao brzo, bez uvoda:
                  -  Znaš,  imam drugu devojku  i zato mislim da  nas dvoje
          treba da prekinemo...
                  Ušli smo u park  i ti si me  tada podsetila  na tu pesmu,
          na možda i jedini hit davno već zaboravljene  Vanje Stojković. Ne
          spuštajući pogled i zadržavajući  osmeh na licu, rekla si:
                  -  Da  li  znaš  onu  pesmu:  'Nemoj  nikad  plakati zbog
          ljubavi,  to je samo  propuštena noć...  Nemoj nikad plakati zbog
          ljubavi, jer već sutra će  nova  ljubav  doć'?
                  Izgovorila si to do kraja  i,  kao što rekoh, naterala me           da  odem  u jedno drugo vreme.  U vreme kada  sam gore,  u Staroj          koloniji, u ujakovoj kući, ležao na otomanu i u rukama držao omot          ploče  koja  se  okretala  na  gramofonu -  crno-bela fotografija          devojke sa naočarima i dugom, ravnom kosom. Da, to je bila Vanja,          devojka iz šezdesetih. Koga je ona volela davne '62, '63, možda i          '65,  i gde bi uveče, njih dvoje i njihovo društvo, zaglavljivali          i uživali u životu,  u svojih dvadeset i pet godina?!  I da li su          te njihove zabave,  ro|endani,  žurke,  ili  kako  su  ih oni već          nazivali,  bile mlake uz upaljeno  svetlo,  voćne sokove i poneko          pivo,  ili žestoke uz cigarete,  alkohol, potpuni mrak i gramofon          odvrnut do kraja?
                  -  Nemoj nikad plakati zbog  ljubavi -  rekla si hrabro i
          nisi  zaplakala. 
                  Da li je tih nekoliko stihova davno zaboravljenog šlagera
          poslužilo kao čarobna formula da,  te večeri, suze ne skliznu niz
          tvoje zajapurene obraze?  Ne znam, ali uspela si da, za trenutak,
          uteraš melanholiju u moje  kosti.  Samo to.  Jer, devojka koja ne
          ume da se bori za muškarca nikad nema  šanse.  Pre ili kasnije on
          će je  ostaviti.  Ljubav traži istinske  borce.  Zar  nisi čitala
          Romea  i Juliju?  Ljubav ili smrt.  Ničeg  nema  izme|u. Ili ima:
          ovakve veze kao što je tvoja i moja?
                  Potpuno si  u pravu,  Lili F.  - nemoj nikad plakati zbog
          naše ljubavi, nemoj ni jednu tričavu suzu da potrošiš na nju, već
          hrabro uleti  u neku drugu  ljubavnu vezu,  rutinski je odradi do
          kraja i zaboravi me. Veruj mi, učinićeš mi uslugu.
(...)

Nad Beogradom pada noć. Avgustovska...